Ovo nije klasična reportaža o Tari. Ovo je pre omaž ovoj predivnoj planini – drugačijoj, posebnoj, skromnoj u svojoj raskoši, nesebičnoj u svojoj prirodnoj izdašnosti koju deli sa svima i otvorenoj za svakog dobronamernika.
Piše: Nina Kovačević
Oivičena Drinom, ušuškana među omorikama, borovima, jelama, bukvama, bogata livadama i katunima okupanim suncem i brojnim vidikovcima s dušom, smeška se i vodom okrepljuje lepotama obilna Tara, jedan od pet dragocenih nacionalnih parkova Srbije. Gde god da se okrenete i zakoračite, vazduh kojim se širi miris četinara vas okrepljuje i omogućava da i bukvalno, a ne samo figurativno, udahnete život punim plućima! Kada osetite taj miris koji leči, nećete više želeti da se odvajate od nje ni onda kada neizostavno morate. ?
Nepregledne površine zelenila vam odmaraju oči, a nestvarni pejzaži do kojih pogled doseže sa brojnih vidikovaca (Banjska stena, Crnjeskovo, Osluša, Bilješka stena i dr…) čine da se za trenutak zapitate da li sanjate svu tu lepotu ili vam se mašta izrazito aktivirala tih dana boravka u najšumovitijem nacionalnom parku naše zemlje.
Planinu Taru karakteriše izuzetno bogat biodiverzitet (raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta). Šumska prostranstva su prošarana livadama i pašnjacima kao sa najveštije obrađenih razglednica sa predivnim biljnim vrstama za koje verujem da većina nije ni čula. Naravno da ovde svi sa ponosom ističu čuvenu Pančićevu omoriku, endemsku i reliktnu vrstu koja nastanjuje srednji tok reke Drine između Bajine Bašte i Višegrada, a koju je naš čuveni botaničar Josif Pančić pronašao 1875. godine, nakon duge potrage, kod sela Zaovine na Tari.
Kada je reč o životinjskom svetu ove zanimljive planine svakako je najimpresivnije postojanje mrkog medveda, pogotovo ako se uzme u obzir činjenica da je ranije ova vrsta bila široko zastupljena na teritoriji Srbije, ali je zbog intenzivnog lova izuzetno proređena. Od 2002. godine, lov mrkog medveda je u Srbiji zabranjen, te je danas ova vrsta zapravo najprisutnija u nacionalnom parku Tara i iznosi oko 40 jedinki, dok se pretpostavlja da je ukupna brojnosti jedinki mrkog medveda u našoj zemlji oko 60.
Zbog prisustva prevashodno ove životinjske vrste, ali i drugih, turistima se savetuje da se zarad svoje bezbednosti kreću isključivo obeleženim stazama. Da poštuju prirodu i ponašaju se odgovorno, kao i da ne ugrožavaju vredne ekosisteme ove planine, ne bi trebalo dodatno ni da se spominje. Ipak, mora se!
Vodeni ekosistemi poput jezera Zaovine, Spajići i Perućac, rečica Vrelo (ili kako je još zovu Godina zbog dužine toka u iznosu od 365m), nestvarna reka Drina, jedna od najlepših u čitavoj Evropi, brojni potoci, izvori vode koji nesebično krepe i osvežavaju sve posetioce, Vrelo Lađevac u neposrednoj okolini obavezne posete vrednog manastira Rača (13. vek, zadužbina srpskog kralja Dragutina) koje blagotvorno deluje na oči i nerve i još mnoštvo toga što se ne može ni valjano pobrojati čine da ovaj prirodni biser zapadne Srbije pulsira pravom životnom radošću.
Na planini Tari se boravi izvesno vreme, ali se na njoj i sa njom ostaje trajno – čak i kada se vratite svojim kućama. Nju nosite kao najvredniji suvenir u srcu, duši, mislima… Čuvate je pod kožom, sećate je sa žarom, čeznete za ponovnim susretom. Na njoj se susrećete i sami sa sobom, ako ste spremni za to. Ona vam otkriva skrivene svetove u vama samima, hrabri vas da izađete iz vlastite zone komfora, poziva na buđenje, uči vas da je biti dobar prema sebi i drugima isto što i biti dobar prema prirodi, da to ne isključuje jedno drugo, već naprotiv treba da prožima čitavo naše biće. Da nam to postane manir, stil života, način disanja, jer ćemo jedino tako biti u stanju da osetimo sve lepote koje nam je Bog kroz prirodu darovao, te da taj neverovatan svet smestimo pravo u svoj zagrljaj. Da tu, tako ušuškan i spokojan, sa puno poverenja u nas i ostane.
Pozdrav sa Tare! 😉
Fotografije: Andrej Detiček za potrebe Turizmariuma
