Piše: Zvezdan Horvat, Adizes SEE
Poslednjih godina sam dosta putovao po Ukrajini i to po mestima ne tako dalekim, ali do kojih nisam mislio da ću ikada stići. Mesta znana iz pesama (Bajaga i „Voz za Harkov”), filmova (Odesa i stepenice iz Ejzenštajnovog filma “Krstarica” Potemkin) ili sporta (Kijev po “Dinamu”).
Čovek se često u ovom poslu oseća kao sportista koji od grada vidi aerodrom i stadion. Ipak, zahvaljujući dobroj poslovnoj saradnji sa ovdašnjim kompanijama, pružila mi se prilika da posetim ovu zemlju u više navrata, pa i da nađem malo vremena za obilazak mesta u kojima sam boravio (Odese, Harkova, Dnjepropetrovska, Kijeva). Primetio sam da su novi delovi svih gradova prepoznatljivo “socijalistički” i ne baš lepi. Međutim, Odesa je jedan od najlepših primera starog i uglavnom očuvanog grada. Na primer, renovirana Opera je ranga Skale ili bilo koje stare, svetske, operske kuće. Stepenište iz “Krstarice Potemkin” je takođe veoma impresivno. Mogu samo da zamislim kako je to izgledalo u vreme carske Rusije, u vreme najvećeg sjaja… No, ovde neću prezentovati turističke atrakcije koliko „male” stvari koje ovu zemlju čine posebnom.
Govor i sporazumevanje
O Ukrajincima sam stekao jako lepe utiske. Spremni su da uče i dosta su obrazovani. Sklopio sam mnoga poznanstva i prijateljstava tamo. Čini mi se da smo na prilično sličnim talasnim dužinama i dobro se razumemo. Ne govorim ruski, ali posle ovoliko provedenog vremena tamo, dosta dobro ga razumem (imajući u vidu da je polovično znanje ujedno i najopasnije znanje). Imao sam prilike da razgovaram sa finansijskom direktorkom jedne velike kompanije oko sat, sat i po. Ona razume engleski, ali ga ne govori, ja razumem ruski, ali ga ne govorim. Sve vreme smo pričali, ona na ruskom, ja na engleskom, dok je prevodilac sedeo besposlen. Inače, mnogo im je simpatično i sviđa im se kada vide da ih razumem ili kada nešto ponovim na ruskom. Ali, i to je briga o klijentu i prilagođavanje istom.
Ruski vs ukrajinski
Zvanični jezik ove zemlje je ukrajinski, međutim šezdeset posto ljudi se služi ruskim. Na primer, na univerzitetu se predaje na ukrajinskom, dok se na pauzama priča na ruskom jeziku. Dva su razloga za takvo delanje. Prvi je to što je istočni deo zemlje pod ruskim uticajem. Drugi je praktičan – dama koju sam tamo upoznao objasnila mi je da su i ona i muž poreklom iz zapadne Ukrajine, ali kod kuće pričaju na ruskom da bi ga dete naučilo.
Naravno, država sve više forsira ukrajinski jezik. Jedan naš klijent, koji je u izdavačkoj delatnosti, je bio veoma preduzimljiv i prvi se setio da objavi ukrajinsku gramatiku (ironije li – on je iz Harkova koji je pod ruskim uticajem). Sva zvanična dokumenta moraju da budu na ukrajinskom, a ljudi baš nisu vladali gramatikom, tako da je svako preduzeće moralo da nabavi ovu knjigu, pa je uspeh “Gramatike ukrajinskog jezika” bio približan uspehu “Da Vinčijevog koda”. No, bez obzira na želje i namere države da se ukrajinski kao glavni jezik odomaći na sopstvenom terenu, gde god da smo bili u radu sa klijentom – sesija je uvek bila na ruskom.
Vozom do posla
Tokom proputovanja kroz zemlju bio sam prilično impresioniran njihovim vozovima, ne možda toliko izgledom, koliko organizacijom, tačnošću i čistoćom… nešto što je skoro nezamislivo kod nas. Manje/više, svi veliki gradovi su na oko 500-600 kilometara od Kijeva, a većina vozova kreće oko 10 h uveče i stiže oko 7 h sati u, na primer, Dnjepropetrovsk ili Harkov, kao i u suprotnom smeru. Zaposleni ih izuzetno puno koriste, jer je to prilika da se čovek naspava i odmoran krene u radni dan. Zavidno sam ih gledao i zamišljao kako bi bilo lepo da iz Novog Sada stignem u tačku B naspavan i odmoran, umesto da dan pre toga vozim po 4-5 sati.
Tržište ogromnih mogućnosti
Ukrajina je velika zemlja, sa puno stanovnika, koje nekako nismo ni bili svesni kroz školovanje, jer je bila deo Sovjetskog Saveza. Ipak je četrdeset sedam miliona stanovnika veoma respektabilan broj, posebno kada znamo da tržišta u našoj regiji ne prelaze osam miliona stanovnika. (Pre desetak godina ih je bilo oko pedeset miliona, međutim taj broj se značajno smanjio, bilo umiranjem, bilo zbog migracija.) U tako velikoj zemlji i poslovi mogu samo da budu – veliki. Ako biste pravili obične čačkalice, za tako veliki broj ljudi i to je priličan posao. Možete onda zamisliti kakve sve mogućnosti ovo tržište nudi.
Bogati i “obični”
Standard stanovništva je u proseku nešto niži nego kod nas. Možda je to samo moj subjektivan utisak, ali se zato sigurno broj i bogatstvo pojedinaca ne mogu porediti sa našim bogatim ljudima. Samim tim, preduzimljivi ljudi su u nekim granama radili diverzifikaciju po bogatstvu. Evo primera. Jedan od mojih klijenata bavi se prodajom “svega za decu”, od igračaka, odeće, obuće, nameštaja, hrane – svega što možete i ne možete zamisliti, a što vam je potrebno da negujete i (ne)pravilno vaspitate (možda razmazite) vaše potomstvo. I to prodaje kroz dva lanca maloprodaje. Prvi je sa standardnom, svima znanom robom u velikim objektima na dva-tri sprata, dok je drugi lanac pod nazivom “Naslednik” (sada je ime promenjeno), što će reći za bogatu decu – naslednike. Sve što dotaknete košta barem sto dolara. Glavni konkurent ovakvih prodavnica je da (bogati) roditelji lako mogu da povedu decu u inostranstvo gde istu takvu robu mogu kupiti.
Imao sam, takođe, priliku da prisustvujem izložbi escajga i neobičnom performansu. Naime, jedan od naših klijenata bavi se prodajom opreme za restorane i zastupa nemačku porodičnu firmu koja postoji sto pedeset godina. Broj zaposlenih – sto pedeset, izuzetne zanatlije koje ručno prave srebrni escajg. U toku razgovora sa jednim od vlasnika nemačke firme, koji se sa puno žara i ljubavi trudio da mi približi i objasni izradu ovih predmeta, otkrio sam da se pojedine krivine na escajgu nikako drugačije ne mogu dobiti nego isključivo ručnom obradom. Kao neko ko je davno za mašinskog inženjera učio, apsolutno sam mu verovao, i time je opravdao svaki evro koji čini cenu ovog skupocenog escajga. Njihovi klijenti su, između ostalih, i Vladimir Putin i Angela Merkel. Elem, zastupnik u Ukrajini odlučio je da okupi bogate ljude Odese u lepom hotelu i priredi izložbu i mali performans. Tri stola, svaki postavljen za deset osoba, bila su opremljena najraznovrsnijim, prelepim, ručno izrađenim, srebrnim escajgom. Kažu da je svaki sto koštao kao jedan “lambordžini”. Jedna viljuška – četiri stotine evra. Veliki srebrni svećnjak koji je krasio sto koštao je “tričavih” trideset hiljada evra. Interesantne su bile i izložene čaše, kakve su specijalno izrađene za Putina – kombinacija srebra i stakla, na čijem se dnu nalazi ruski grb. Zahvaljujući svojoj veštini i predanosti zanatu, ovi majstori su izradili savršene replike svih najvažnijih svetskih kruna koje sam, takođe, imao prilike da vidim. Tridesetak replika bilo je postavljeno na postoljima, prekrivene satenom, a atraktivne manekenke, uz prigodnu muziku, su prolazile i otkrivale jednu po jednu repliku. Osim što je vrsni i iskusni zanatlija, moj sagovornik je i trgovac, te je nakon performansa dopustio jednoj postarijoj dami da stavi na glavu malu krunu kraljice Viktorije i da se na momenat i sama oseti kao kraljica. Na pitanje ko je dotična dama, dobio sam odgovor da je to supruga čoveka koji ima najviše kockarnica u Odesi – dakle, prava mušterija i ciljna grupa.
“Dobra” stara nesigurna vremena
Nakon napornih predavanja i konsultantskih sati moji domaćini su imali običaj da me izvedu na večeru i zaista se ne mogu požaliti na njihov izbor restorana, a Odesa ih svakako ima. Privlačilo mi je pažnju što smo naletali na parkirane najnovije modele “rols rojseva” ispred dobrih restorana. Jednako sam bio impresioniran brojem velikih automobila i džipova, a u odnosu na broj stanovnika sa nižim primanjima. Kada je jedan od vlasnika sa kojim smo radili dolazio po mene nekad je sam vozio, a nekad su to činili telohranitelji. I nikako nisam mogao da shvatim koji je sistem, zašto jednom dolazi sa njima, a drugi put bez. Kada sam ga upitao, pojasnio mi je da je pre nekoliko godina to bio jedini način da se fizički zaštiti. Međutim, kako je potreba za takvom zaštitom sve manja, povremeno ih angažuje u ime tih starih “dobrih” vremena.
Skupa rekreacija
Pružila mi se prilika i da gostujem u Harkovu, gde su domaćini bili jednako ljubazni i odveli me na večeru u golf klub. Donedavno taj klub nije bio pristupačan običnim ljudima. Jedan bogati Ukrajinac je za svoju dušu izgradio golf klub sa devet rupa ne bi li obezbedio sebi laganu rekreaciju i razonodu. Ali to je bilo preskupo čak i za njega. Pozvao je menadžera iz Italije, dodao još devet rupa na teren i širom otvorio vrata „običnjacima”.
Sada se ovde dograđuje i hotel od četrdeset soba, a sve u nadi i želji da će se španska reprezentacija baš kod njega smestiti na sledećem Evropskom prvenstvu u fudbalu.
Uniformnost ponude brendova
Globalizacija je i u Ukrajini uveliko prisutna, u tom smislu da su brendovi isti kao kod nas (ili kod nas su isti kao kod njih). Sve internacionalne banke koje su kod nas zastupljene možete i tamo videti. Tržni centri, moje dame, jednako su opremljeni kao i naši, te što se šopinga tiče, ništa se posebno ne propušta. Možete kupiti apsolutno istu robu koju kupujete i u Srbiji, stoga ukoliko vam je izgovor da idete u Ukrajinu zbog šopinga – nema potrebe. I da, ne možemo im zameriti na grandioznosti u odnosu na naše.
Beskonačna procedura
Kao neko ko dolazi iz zemlje sa uvedenim fiskalnim kasama bio sam fasciniran količinom gotovine u opticaju, tolikom da mi u odnosu na Ukrajinu delujemo kao pojam poreske ispravnosti. Tamo, sve što može – plaća se gotovinom. No, uskoro sam polako počinjao da razumem celu priču i zašto ima toliko fluktuacije gotovog novca. Po legalno potpisanom ugovoru i završenom poslu, ispostavili smo fakturu za konsalting usluge, smatrajući da smo time stavili tačku na ceo proces. Međutim, to je bio tek početak peripetija. Prvo je trebalo prevesti ugovor i fakturu na ukrajinski, zvanično priznati jezik. Zajedno sa poreskim potvrdama sve smo morali da šaljemo u Privrednu komoru Ukrajine uz detaljno napisano obrazloženje ko, šta, gde, kako, kada, ZAŠTO… uz određeni skepticizam da je to uopšte iko i pročitao… Celokupna procedura je trajala punih šest meseci dok nismo dobili svoja zarađena sredstva, te mi je onda i bilo jasno zašto u ovdašnjim kompanijama preferiraju gotovinski način plaćanja.
E uz primese P
Što se samih vlasnika kompanija tiče, a koje sam imao prilike da upoznam, oni su (koristeći termine Adižesovog metoda) Palikuće (E) kao i drugde, ali sam stekao utisak da žele da se menjaju. Ili je to samo utisak na osnovu onih sa kojima sam bio. Probija im i veliko P, želja da se što više i što pre uradi, i čini mi se da ipak to uspešno balansiraju. Način dobijanja posla nije standardan, nego se dosta radi na preporuku – vlasnici razmenjuju iskustva i preporučuju jedan drugom, tako da mi je taj pristup bio nekako neobičan u poređenju sa našim običajima.
Pripreme za goste
U svakom slučaju, u Ukrajini čovek ima šta da vidi i upozna, pored prirodnih lepota i monumentalnih istorijskih spomenika, a, ako ne drugačije, Evropsko prvenstvo je dobra prilika, imajući u vidu da više nije potrebna viza.
Preuređenje gradova, stadiona, aerodroma, ali i puteva do aerodroma, jako me je podsetilo na vreme kada su kod nas organizovane olimpijade, univerzijade i slične svetkovine…