Piše: Goran Kastratović
Nakon dva sata leta od Beograda, JAT-ov Boing 737 prilepio se uz pistu međunarodnog aerodroma “Habib Burgiba” u Monastiru, primorskom gradu u Tunisu. Istovremeno je sletelo pet aviona iz istočnoevropskih zemalja (Rusije, Ukrajine, Poljske, Češke i Slovačke) i u holu nevelikog aerodromskog zdanja, prilikom pasoške kontrole, stvorila se gužva zbog koje su se mnogi unervozili i zaboravili da su na letovanju i da im sleduje odmor koji će pamtiti celog života…
Za ulazak u Tunis nije potrebna viza, ali se mora popuniti formular u koji se unose osnovni podaci i naziv hotela u kojem ćete boraviti, što ne važi za one koji dolaze iz Evropske unije.
Nakon ljubazne molbe službenika koji je tražio da napišem naziv novine za koju radim, dobrodošlicu su nam poželeli prozirni oblačići vlažnog vazduha, temperatura od 25 stepeni i predstavnici agencije “Nomad” koja, što se tiče srpskog turizma u ovom delu sveta, drži primat.
Ne znajući za tuniski princip trgovine u kojem se višestruko veća cena od realne ne smatra prevarom već “dobrim poslom”, u improvizovanom kiosku izvan aerodromske zgrade, platio sam vodu šest puta skuplje od uobičajene cene. Vlasnik kioska zaradio je dva evra, a ja sam platio informaciju. Neka mu Alah, što se mene tiče, bude milostiv.
Natašin žedni osmeh blagoslovio je trgovinu…
Sat i dvadeset minuta, koliko je trebalo da se od Monastira prevezemo do Hamameta, mesta u kojem smo boravili, bilo je dovoljno da nam Ines, domaćin putovanja, da osnovne podatke o Tunisu, zemlji u koju smo upravo ušli. Saznali smo da je reč o republici, oslobođenoj od francuske kolonijalne vlasti 1956. godine; da mnogi njeni stanovnici žive od turizma i trgovine; da je ono po čemu je ova zemlja poznata koža i predmeti od kože, keramika, srebro i vino; da imaju jednu vrstu piva koje se zove “Seltija” (dobrog kvaliteta, ali i cene koja prosečno iznosi oko dva evra) i da štite svoje tržište tako da druge vrste piva nisu prisutne u restoranskim kartama pića. Novčana jedinica je tuniski dinar koji je podeljen na hiljadu delova – milima i vredi oko pedeset naših dinara. U početku je teško razlikovati ih s obzirom na to da su slova na njima ispisana arapskim pismom, uz sitnu, brojčanu oznaku vrednosti.
Budući da je reč o turističkoj zemlji, stranci koji se u arapskom svetu lako prepoznaju, pripadaju zaštićenoj vrsti i osećaju se bezbedno. Ima ih iz cele zapadne i istočne Evrope; Nemci, Irci, Britanci, Šveđani i građani pomenutog nekadašnjeg Istočnog bloka. Sudeći po jeziku koji se čuje na plažama i u restoranima, Rusi su, valjda, i ovde najbrojniji…
Iz “Hiljadu i jedne noći”
Boravak u hotelu “Furati”, uprkos tome što je zdanje podignuto davne 1960. godine, predstavlja pravo uživanje; pristojne dvokrevetne sobe sa kupatilom i toaletom, klima uređajem i televizorom nude sve što je potrebno za udoban odmor. Veoma ljubazno osoblje koje svakodnevno čisti sobe i koje se sporazumeva na nekoj vrsti nezvaničnog esperanta (uglavnom svi razumeju francuski, ali upotrebljavaju reči i engleskog, nemačkog…) rado će porazgovarati sa vama i o Tunisu i o svetskoj politici. Otkrio sam da naš sobar radi za platu od oko dvesta evra, da živi trista kilometara daleko od Hamameta i da retko viđa porodicu. Žalio se na mnogo posla, a uz to u toku je bio sveti mesec islama koji ovde zovu Ramadan, pa je radio gladan i jedva čekao iftar (prvi obrok posle zalaska sunca). Izbegavao sam da bilo šta uzmem dok je on bio tu, iako bih ga rado pozvao na kafu. Ipak, sve je radio uz osmeh…
Hotel koji je kategorisan sa tri zvezdice, ima dva velika bara, prodavnicu suvenira, dva otvorena i zatvoreni bazen, salon za masažu, saunu. Lociran je na stotinak metara od dvanaest kilometara duge plaže hamametskog zaliva do koje se dolazi kroz popločanu baštu rađenu u stilu Šeherezadinih priča iz “Hiljadu i jedne noći”. Kristalno čista voda ugodne temperature, sitan pesak, prodavci suvenira, marama, peciva, cigareta, Tunižanin koji vodi kamilu po plaži ne bi li prehranio porodicu, ležaljke i ligenštuli, bar u kojem se može popiti piće ili nešto prezalogajiti, skuteri, padobrani, gliseri i “gusarski” brodovi koji voze turiste u razgledanje Hamameta s mora, preplanuli turisti i mešavina jezika, mizanscen su pod kojim se odvija život ispred hotelskog kompleksa. Kao i svuda na Mediteranu. Pravo upoznavanje Tunisa, pustinjske i mediteranske zemlje, sledi tek nakon dvodnevnog izleta koji, po ceni od 125 evra, za naše turiste svakog vikenda organizuje agencija “Nomad”.
Dugim nizovima maslina…
Nešto pre pet sati izjutra probudio nas je hotelski momak koji je od engleskog znao samo da kaže: safari. Posle doručka smestili smo se u udobne Tojotine lendkruzere, drumske i pustinjske krstarice čija se udobnost kasnije pokazala neophodnom. Naš vozač Kimajs, tamnoputi Tunižanin poreklom iz podsaharske Afrike, bio je na visini zadatka. Govorio je neku čudnu mešavinu engleskog i nemačkog, ukazujući nam usput na detalje koje je, po njegovom mišljenju, trebalo da vidimo. Krenuli smo ka jugu i posle jednog sata vožnje udobnim auto putem oivičenim nepreglednim nizovima maslina (u Tunisu ima oko šezdeset miliona stabala masline, ona predstavlja jedan od najznačajnijih udela u izvozu , plantaže su privatne, a njihovi vlasnici veoma bogati), stigli u značajno turističko mesto pod nazivom Keruan. Reč je zapravo o četvrtom (posle Meke, Medine i Jerusalima) najvećem svetilištu islama iz kojeg se mudrost ove vere širila severnom Afrikom.
Keruan je drevno naselje sa jednom od najstarijih džamija na svetu Velikom Džamijom (Great Mosqe) izgrađenom u devetom veku od materijala korišćenog sa rimskih lokaliteta iz Kartagine i Susa. Monumentalno zdanje koje nema minarete na koje smo mi navikli, oivičeno je kanonadom stubova za koje se verovalo da će onaj ko ih sve prebroji – oslepeti. No, neko ih je prebrojao bez posledica i utvrđeno je da ih ima 414. Svi su različiti, ali je prepoznatljiv rimski stil na njima. Džamija ima samo jedan minaret koji više podseća na malo šire zvonike hrišćanskih bogomolja, uz oblu završnicu i prepoznatljiv simbol islama na vrhu: polumesec sa zvezdom. Dvorište džamije sa obe strane ima nagib pod određenim uglom tako da je kiša, koja ovde retko pada, mogla biti sakupljana u posebne cisterne. Ta voda koristila se za obredna pranja pre ulaska u džamiju. Nažalost, onima koji nisu muslimani nije dozvoljen ulaz u džamiju, pa smo sa obližnje terase razgledali zdanje u koje su utkani vekovi molitve i slavljenja Boga. Bio je to izvanredan ambijent da nam Snežana, naš vodič na dvodnevnom putovanju kroz ovu lepu zemlju, ispriča legendu o Fatiminoj ruci, jednom od simbola koji se u Tunisu može videti na kapijama kuća, na ulaznim vratima ili kao privezak. Naime, prilikom osvajanja delova severne Afrike, Arapi su se u jednom trenutku izgubili u pustinji. Ni posle dugog lutanja beskrajnim morem peska nisu mogli da pronađu izlaz. Tada se pojavila prelepa Fatima, po predanju kći Proroka Muhameda, obučena u belo i dlanom im pokazala put na sever u plodne ravnice Sredozemlja, gde su se kasnije i nastanili…
Do obližnje terase sa koje smo posmatrali impresivno zdanje Velike džamije stiže se tako što se mora proći kroz prodavnicu suvenira i prodavnicu tepiha. To je u Tunisu najčešće tako: do značajnih turističkih lokaliteta stiže se prolazom kroz razne prodavnice u kojima turisti, usput, kupuju po nešto što će kao uspomenu na jedno lepo putovanje, poneti kući.
Tepisi u Keruanu rade se tradicionalno i njihova cena zavisi od kvaliteta i vrste rada. Postoje određene državne komisije koje za svaki ćilim izdaju sertifikat u kojem se opisuje način njegove izrade, kvalitet i cena. Za mnoge Tunižane proizvodnja ćilima predstavlja unosan posao koji se ovde izuzetno ceni.
… ka Tozeru
Krenuli smo dalje ka jugu, ka gradu Tozeru, koji je predstavljao krajnje odredište za prvi dan putovanja. Uz usputno odmaranje u čudnim lokalitetima koji predstavljaju mešavinu prodavnica i kafana (kafa košta oko sto naših dinara, espreso ne baš posebnog kvaliteta) stigli smo do Gafse, univerzitetskog grada u centralnom Tunisu čije su me pijace neodoljivo podsetile na moje kosovsko detinjstvo: malo voća i povrća, malo garderobe, malo predmeta od kože, mnogo cenkanja i miris prljavštine u nozdrvama…
Tozer je najveća oaza u Tunisu, u kojoj život prkosi negostoljubivim peščanim vetrovima. Vodič i animator u zoološkom vrtu u ovom gradu u kojem su izložene sve pustinjske životinje, svojski se trudio da uveseljava turiste raznim komentarima i svojim nesavršenim srpskim jezikom.
“Ajmo, akcija, turisti…”, govorio je životinjama u kavezima isterujući ih iz jazbina; one su valjda imale popodnevnu sijestu. Ovde boravi lav Gorbačov, kamila Ali Baba, pustinjska lisica Romel i ko zna ko sve još: to je zavisilo od inspiracije vodiča koji očigledno voli svoj posao… A onda se ponovo, kroz nepregledne nizove urminih palmi, čiji su vlasnici tri najbogatije porodice u Tunisu, probijamo do ulica Tozera, koje treba da nas odvedu na poslednje odredište za taj dan…
Tozer, inače, leži na 30 hiljada izvora tople vode koja se vadi iz dubine, hladi i služi za zalivanje palmi, ali i druge potrebe žitelja ovog grada. Vlasnici palmi su izuzetno bogati, ali potrebno je čekati punih pedeset godina da bi ovo drvo počelo da donosi rod. Oni koji danas žive od uzgajanja imali su umne i nesebične pretke…
Niz peščane tobogane
Filmovi “Ratovi zvezda” i “Engleski pacijent” napravili su sjajnu reklamu tuniskom turizmu i odredili dve lokacije u pustinji, na granici sa Alžirom, tridesetak kilometara od Tozera, na koje se neizostavno dolazi. Kimajs se pokazao kao pravi majstor za vožnju po pesku. Naravno, prošao je skupu i dugotrajnu obuku da bi mogao da radi posao kojim se bavi. Skala na brzinomeru u nekoliko navrata pokazivala je brzinu od 70 kilometara na sat, a prava uzbuđenja nastala su na brdašcima nastalim od nataloženog peska niz koje se Lendkruzer spušta kao niz tobogan. Lukasovim putem, (tako nazvanim jer ga je tuniska vojska gradila za potrebe filma Džordža Lukasa) stižemo u nedođiju sa oreolom nestvarnih pejsaža. Centralna stena iz jedne od najupečatljiviji scena iz filma “Engleski pacijent” kao da je tu da stražari nad nepreglednim dinama i eventualno bude orijentir brojnim turistima koji svakodnevno pristižu u ovaj kraj. Nadomak nje još uvek stoje kulise objekata iz “Ratova zvezda” u kojima, po uvek neodređenoj ceni, prodavci nude keramiku, bižuteriju i male suvenire.
U okviru ovog dela, ili da se bar mogu videti dok se čita: Sahara voznja.jpg i Ratovi zvezda.jpg
Dan drugi…
Posle celodnevnih uzbuđenja, vratili smo se u hotel “Palmerai”u Tozeru, putem pored koga su kamile pasle pustinjsko žbunje. Sledilo je još jedno rano ustajanje i još jedan dan upoznavanja zemlje i običaja jednog drevnog naroda. Naša sledeća destinacija bilo je ogromno slano jezero koje je na karti ucrtano kao vodena površina, a zapravo je nepregledna ravnica soli pretvorena u turističku destinaciju na kojoj se može videti jedan od najlepših izlazaka sunca na svetu. Mi, nažalost, nismo bili te sreće, jer je tog jutra bilo oblaka, uprkos tome što ih ovde retko ima…
Vozeći se kroz obilje ničega, posle dva sata stigli smo u Duz, najjužniji grad Tunisa, mesto koje zovu “Kapijom pustinje”. Meštani su se potrudili da to značenje dobije i na simboličkom nivou – na obodu grada sagradili su kapiju kroz koju se ulazi u nepregledno more peska Sahare. Duz je u turizmu poznat kao mesto u kojem se jašu kamile. Strpljivi beduini, uvek spremni na priču, vodiće vas dva kilometra u pustinju i omogućiti vam da naslutite njihov način života. Karavan se u pustinji zadržava oko 45 minuta, a to zadovoljstvo staje deset evra.
Kada se od Duza krene na sever stiže se u Matmatu, grad čuven po Berberima, drevnom narodu koji se pod najezdom Arapa selio ka jugu i naselio se u ovoj oblasti.
Žive u kućama prokopanim u mekim stenama, pod zemljom i jedna su od turističkih atrakcija Tunisa. Mi smo posetili jednu od autentičnih porodica u kući do koje se može doći samo terenskim vozilima. Baka, unuka i kći ili snaha dočekale su nas pogačom, čajem i medom u ovalnom “dvorištu” koje služi kao svetlarnik i iz koga se ulazi u “sobe”. Bave se izradom ćilima i žive od turizma. Država ih, kao posebnu atrakciju, pomaže a tu su i turisti koji ostavljaju bakšiš. U selima oko Matmate ostali su samo stari Berberi, dok mlađi, trbuhom za kruhom, odlaze na sever ili u svet. Ima ih oko četiri hiljade i ako se trend nastavi nestaće ih i iz ovih krajeva. Kažu da su nekad bili plavokosi i plavooki, ali su se vremenom pomešali sa Arapima i od obeležja praistorijskog naroda koji je naseljavao područje današnjeg Tunisa ostalo je malo. Primili su islam i iznad ulaza u njihove sobe mogu se videti simboli ribe, (ne kao simbol ranog hrišćanstva već, kako su nam rekli, protiv uroka,) i već pomenuta “Fatimina ruka”.
Poslednja odrednica našeg dvodnevnog putovanja kroz Tunis bio je grad El Džem, poznat po Koloseumu koji je treći po značaju i veličini u nekadašnjem vaskolikom rimskom carstvu (posle rimskog i veronskog najveći). Njegove drevne zidine, koje su preživele gotovo osamnaest vekova, poslužile su kao osnova za komjutersku animaciju rađenu za film “Gladijator”. Građen je od 322. do 326. godine naše ere i predstavljao je središte zabave željnih krvi, hleba i igara. U dobro očuvanom zdanju ostale su konture centralne lože iz koje se odlučivalo o životu i smrti gladijatora, čije stradanje je uveseljavalo žitelje tadašnje “žitnice Rima”. Danas se koloseum koristi za mnogo humanije svrhe – zbog njegove izvanredne akustičnosti u njemu se održavaju koncerti ozbiljne muzike i razni muzički festivali.
Povratak u stvarnost
Uz sada već prepoznatljiv ambijent severa (nizovi maslina, kuće sa ravnim krovovima, palme…) vraćamo se u Hamamet, jedan od bisera Mediterana i početnu stanicu našeg putovanja. Još jedan dan na plaži, ponoćni let iz glavnog grada Tunisa, pogled iz ptičje perspektive na osvetljeni hram Svetog Save, fontanu na Adi ciganliji, novobeogradske blokove u kojima žive neki dragi ljudi i osmeh policajca na graničnom prelazu. Tunis se zauvek premešta u nestvarne predele uspomena, u iskustvo koje se rado deli sa svim pustolovima ovoga sveta…
