Od gra­da do gra­da

Piše: Ni­na Ko­va­če­vić

Ka­da u to­ku jed­nog pu­to­va­nja obi­đe­te vi­še gra­do­va i upo­zna­te se sa raz­li­či­tim kul­tu­ra­ma, isto­rij­skim sti­lo­vi­ma, ar­hi­tek­ton­skim re­še­nji­ma i na­či­ni­ma ži­vo­ta nji­ho­vih me­šta­na, po­mi­sli­te ka­ko ste za­i­sta pri­vi­le­go­va­ni mo­guć­no­šću da pu­tu­je­te kroz ve­ko­ve ho­da­ju­ći raz­li­či­tim uli­ca­ma, od onih ko­je u sta­rin­skoj kal­dr­mi još ču­va­ju ko­ra­ke dav­nih vla­da­ra do onih ko­je no­se obe­lež­ja mo­der­nog do­ba…

Bu­dim­pe­šta

Pre­le­pi glav­ni grad Ma­đar­ske ple­ni svo­jim mo­sto­vi­ma, im­po­zant­nim zda­njem Par­la­men­ta, ču­ve­nom ba­zi­li­kom Sve­tog Ste­fa­na, naj­ve­ćom si­na­go­gom u Evro­pi, broj­nim mu­ze­ji­ma, ga­le­ri­ja­ma, po­zo­ri­šti­ma, oča­ra­va­ju­ćim Tr­gom he­ro­ja, par­ko­vi­ma, ne­stvar­nim po­gle­dom sa br­da Ge­lert…

Šet­njom sve­tlo­šću oku­pa­nim uli­ca­ma, po­seb­no ču­ve­nom uli­com Va­ci, u pri­li­ci ste da ose­ti­te pra­vi duh gra­da, uz fi­ne me­lo­di­je i pre­po­zna­tlji­ve uku­se…

I Du­nav ov­de po­pri­ma ne­ko no­vo obe­lež­je. Nje­gov tok po­sta­je po­no­sit i sve­čan…

Bra­ti­sla­va

Na oko dva sa­ta vo­žnje od Bu­dim­pe­šte na­la­zi se glav­ni grad Slo­vač­ke – šar­mant­na Bra­ti­sla­va. U nje­nom isto­rij­skom cen­tru, pri­jat­nim am­bi­jen­tom kul­tur­nih zna­me­ni­to­sti pro­la­zni­ke lju­ba­zno po­zdra­vlja­ju Mich­al­s­ká brá­na (Mihaelo­v toranj), G­lav­ni­ trg sa­ R­olandovom­ fonta­nom, z­gr­ada Stare već­ni­ce (Sta­rá­ ra­dnica)­, kated­ra­la Svet­og Marti­na,­ Slov­ač­ko­ narodno­ po­zorišt­e, ­Sl­ov­ačka f­il­harmon­ija, č­uvena st­atua Č­umil- ­ra­dn­ik koji p­roviruje ­iz ­šahta i ­predstavl­ja ­je­dno­ od ­na­jprepoz­nat­ljivij­ih­ ob­eležja ­Br­at­is­lave u­ k­at­egoriji spomen­ika, a­li i bro­jne­ d­ruge at­raktivn­os­ti gra­da. Sv­aka­ko vred­an­ posebnog­ s­pomena je Bratisl­av­sk­ý hrad, ne­opisivo le­p dvorac na ­bli­zu 100­ m­ nadm­orske ­vi­sine iznad Dunava. Ne ­zna se­ d­a li ­više očarav­a ­pogled­ na n­je­govu gordu­ lepotu, ili pogled­ n­a grad­ s­a n­jegovog vidikovca.

Ka­ko mo­sto­vi obič­no pred­sta­vlja­ju po­seb­no­sti gra­do­va, ta­ko i u slu­ča­ju Bra­ti­sla­ve No­vi most (Novy most) skre­će pa­žnju neo­bič­nim „objek­tom“ na vi­si­ni od pre­ko 80 m ko­ji ga je ar­hi­tek­ton­ski vir­tu­o­zno „op­ko­ra­čio“. U pi­ta­nju je „NLO“ re­sto­ran.

Po­red re­sto­ra­na, mno­štva ti­pič­nih ba­ro­va i pri­jat­nih ke­fe­te­ri­ja, sa sa­svim pri­hva­tlji­vim ce­na­ma, put­ni­ku je jed­no­stav­no i pri­stu­pač­no da se okre­pi i pri­ku­pi sna­gu za da­lji put, a uku­sne Bra­ti­slavské oblátky (keks sli­čan na­šim oblan­da­ma), mo­že da ku­pi čak i u ma­što­vi­tim su­ve­nir­ni­ca­ma.

Du­ho­vi i le­gen­de Pra­ga

Na oko 340 km od Bra­ti­sla­ve na­la­zi se grad či­ji je „prag zla­tan“ a isto­rij­sko je­zgro pod za­šti­tom UNE­SCO-a. Uko­li­ko ste sla­bi na le­po­tu, u ovom ras­ko­šnom gra­du bez­broj pu­ta će­te osta­ti bez da­ha: pred Ku­lom Sta­rog gra­da, Sta­rom Grad­skom već­ni­com sa ču­ve­nom Astro­nom­skom ku­lom, pred Kar­lo­vim mo­stom, Pra­škim zam­kom u okvi­ru či­jeg kom­plek­sa se iz­me­đu osta­log na­la­ze i Ka­te­dra­la sve­tog Vi­da, Kra­ljev­ski let­nji­ko­vac Sve­te Ane, Zlat­na uli­ca i broj­ne dru­ge zna­me­ni­to­sti. Ni­šta ma­nje oča­ra­va­ju­ći ni­su ni Ven­ce­sla­vov trg, Vi­še­hrad, Pra­ške ro­ton­de… Smi­ri­će vas mo­žda je­di­no ujed­na­če­na me­lo­di­ja ta­la­sa moć­ne Vlta­ve, ko­ju je svo­jim ča­rob­nim no­ta­ma ta­ko ver­no do­ča­rao Be­džih Sme­ta­na.

Prag je grad či­ja isto­ri­ja je prot­ka­na mno­go­broj­nim mi­to­vi­ma i le­gen­da­ma, pa ne ču­di što je tu­ri­stič­ka tu­ra po­zna­ta kao „Pra­gue Ghosts & Le­gends Wal­king To­ur“ ve­o­ma po­pu­lar­na. Po­red po­me­nu­te, mo­že­te se pri­klju­či­ti i osta­lim ni­šta ma­nje za­ni­mlji­vim tu­ra­ma: „Best of Pra­gue Wal­king To­ur“, „Je­wish Qu­ar­ter Wal­king To­ur“, „Pra­gue Lunch Ri­ver Cru­i­se“, „Pra­gue Ca­stle at Night Wal­king To­ur“… Pred­la­že ih i tu­ri­stič­ki sajt Pra­gu­e­ex­pe­ri­en­ce.com, a ja iz lič­nog is­ku­stva znam da će vam bi­ti žao ko­ju god od njih da pro­pu­sti­te.

Ako ste lju­bi­te­lji do­brog pi­va, sva­ka­ko ne bi tre­ba­lo ni da pro­pu­sti­te pri­li­ku da svra­ti­te u ne­ki od če­ških pa­bo­va i u „pri­rod­nom am­bi­jen­tu“ pro­ba­te „gam­bri­nus“, „kru­so­vi­ce“, ili „sta­ro­pra­men“…

Od ovog gra­da se za­i­sta te­ško ra­sta­je… Ta­ko ve­što ob­je­di­njen spoj kul­tu­re, tra­di­ci­je, ma­ni­ra ne­kih dav­nih vre­me­na i od­li­ka mo­der­nog do­ba ne sre­će se baš ta­ko če­sto. Ali, ja sam mo­ra­la da­lje ka Ne­mač­koj, ka glav­nom gra­du Do­nje Sak­so­ni­je…

U gra­du saj­mo­va

Ha­no­ver u pot­pu­no­sti za­slu­žu­je epi­te­te ko­jim ga naj­če­šće opi­su­ju: sa­jam­ski, in­du­strij­ski, kul­tur­no-isto­rij­ski. On je sva­ke go­di­ne do­ma­ćin Ce­BIT-a, naj­ve­ćeg saj­ma in­for­ma­ci­o­nih teh­no­lo­gi­ja u Evro­pi, a ni­šta ma­nje bi­tan i po­znat ni­je ni in­du­strij­ski sa­jam Han­no­ver Mes­se. Sto­ga ne tre­ba da ču­di či­nje­ni­ca da su de­ša­va­nja ova­kvog ti­pa Ha­no­ver afir­mi­sa­la na svet­skoj po­slov­noj ma­pi.

Za tu­ri­stič­ki obi­la­zak gra­da, pak, osmi­šlje­no je sjaj­no re­še­nje – sle­de­ći „cr­ve­nu nit“, uoč­lji­vu li­ni­ju is­cr­ta­nu duž tro­to­a­ra u pe­šač­koj zo­ni, sti­že se do 36 glav­nih zna­me­ni­to­sti u grad­skom cen­tru do­njo­sak­son­ske pre­sto­ni­ce. Ovo je za­i­sta ve­li­ka is­po­moć tu­ri­sti­ma.

Grad broj­nih mu­ze­ja, po­zo­ri­šta, im­po­zant­nih ar­hi­tek­ton­skih ostva­re­nja, par­ko­va,  ra­znih fe­sti­va­la, rok ben­da Scor­pi­ons, Wol­kswa­ge­na… Grad sa je­ze­rom Maschsee i re­kom Le­i­ne…

Obi­la­zak vs pu­to­va­nja

No, svr­ha pu­to­va­nja ni­je sa­mo obi­la­zak. Ni­je im to ni je­di­ni smi­sao. A ko bi na bo­lji i po­e­tič­ni­ji na­čin us­peo da do­ča­ra istin­sku va­žnost i po­tre­bu pu­to­va­nja od jed­nog Me­še Se­li­mo­vi­ća: „Sva­ko­me bi tre­ba­lo od­re­di­ti da pu­tu­je, s vre­me­na na vri­je­me. Čak i vi­še: da ni­ka­da ne za­sta­ne du­že ne­go što je neo­p­hod­no. Čo­vjek ni­je dr­vo, i ve­za­nost je nje­go­va ne­sre­ća, od­u­zi­ma mu hra­brost, uma­nju­je si­gur­nost. Ve­žu­ći se za jed­no mje­sto, čo­vjek pri­hva­ta sve uslo­ve, čak i ne­po­volj­ne, i sam se­be pla­ši ne­iz­vje­sno­šću ko­ja ga če­ka. Pro­mje­na mu li­či na na­pu­šta­nje, na gu­bi­tak ulo­že­nog, ne­ko dru­gi će za­po­se­ti nje­gov osvo­je­ni pro­stor, i on će po­či­nja­ti iz­no­va. Uko­pa­va­nje je pra­vi po­če­tak sta­re­nja, jer je čo­vjek mlad sve dok se ne bo­ji da za­po­či­nje. Osta­ju­ći, čo­vjek tr­pi ili na­pa­da. Od­la­ze­ći, ču­va slo­bo­du, spre­man je da  pro­mje­ni mje­sto i na­met­nu­te uslo­ve.“

Pu­tu­je se na­rav­no u skla­du sa mo­guć­no­sti­ma, slo­bod­nim vre­me­nom i broj­nim dru­gim fak­to­ri­ma, ali naj­bi­ti­ni­je je da, i ka­da se upu­ti­mo ne­ka­da ne­gde, ne za­bo­ra­vi­mo da uz ko­fer osme­ha i pa­soš po­zi­tiv­ne ener­gi­je po­ne­se­mo i onu istu le­po­tu u na­ma samima ko­ju će­mo ume­ti da pre­po­zna­mo i na dru­gim me­sti­ma i u dru­gim lju­di­ma. U to­me i je­ste le­po­ta sa­mog pu­to­va­nja.