Piše: Nina Kovačević
Često se u razgovoru sa ljudima susrećem sa sledećim konstatacijama: „Ma i mi imamo prelepu prirodu, ali ne umemo da je cenimo“, „Ne znamo mi koje sve lepote imamo“, „Ma da samo Nemci, Francusi, Englezi uzmu ovo pod svoje, kako bi to izgledalo“. Zašto je to tako? Bilo da je u pitanju nedostatak ekološke svesti, samosvesti, neznanje, neinformisanost, percepcija stvari po principu „trava je u drugoj zemlji sigurno zelenija“, suština je ista – upoznajmo se sa našim prirodnim dobrima, naučimo nešto o njima, ako je potrebno uporedimo ih sa istim ili sličnim u okruženju, saznajmo korisne stvari iz primera dobre prakse, procenimo trenutno stanje u njima i ako se potom odlučimo za turističko putovanje, neka ono bude odgovorno.
Kada postoji osnovni pravni okvir za zaštitu određenih dobara i kada zacrtana načela zažive, pored teorije i u praksi, uz primenu adekvatne zakonske regulative, međusoban koordinirani rad Vlade i nadležnih institucija, primenu adekvatnih planova i održivo upravljanje zaštićenim područjima, ista mogu postati destinacije međunarodnih razmera. Međutim, mi kao pojedinci možemo da učinimo mnogo više nego što mislimo po pitanju tog značajnog procesa.
Šta zapravo znači biti odgovoran turista? Odgovorni turista nije samo običan posmatrač prirodnih dobara, već je ekološki orijentisan, aktivan učesnik u njihovom očuvanju i zaštiti.
Po definiciji Svetske turističke organizacije (UNWTO) održivi turizam podrazumeva optimalno korišćenje resursa koji čine konstitutivni element turističkog razvoja, pri čemu se ne narušavaju ključni elementi ekoloških procesa i pomaže se zaštiti prirodne baštine i biodiverziteta. Kako bi održivi turizam mogao u potpunosti da se realizuje, ciljevi koji moraju biti ispunjeni su: lokalni prosperitet, ekonomski napredak, obezbeđenje kvalitetne radne snage, socijalna jednakost, zadovoljstvo posetilaca, lokalna kontrola, dobrobit lokalnih zajednica, unapređenje kulturne baštine, obezbeđenje fizičkog integriteta, zaštita biodiverziteta, efikasna upotreba resursa i očuvanje svih elemenata životne sredine (UNEP, UNWTO, 2005.)
Ono što je od velike važnosti kada su u pitanju selektivni oblici turizma (poput ekoturizma, avanturističkog, ruralnog, lovnog, foto-safari) je to da oni ne ugrožavaju vrednosti biodiverziteta , već podstiču njihovu zaštitu.
Ekoturizam kao oblik održivog turizma postaje veoma popularan i poprima svetske razmere. Za njega je od izuzetnog značaja to što se sve njegove aktivnosti odvijaju u dobro očuvanim i atraktivnim prirodnim područjima. Ima izraženu edukativnu komponentu i značajan je u smislu izgradnje ekološke svesti i kod lokalnog stanovništva, ali i kod turista.
Koje su to aktivnosti koje bi trebalo da preduzmemo prilikom obilaska nekog prirodnog dobra ili generalno prilikom boravka u nekoj destinaciji, a da ne narušimo njene prirodne vrednosti i ne ugrozimo socijalni integritet lokalne zajednice?
Svakako one aktivnosti koje isključuju upotrebu fosilnih goriva i ekološki prihvatljivije varijante, kao što su biciklizam, pešačenje, vožnja kajakom, kanuom, jahanje konja, ribolov, posmatranje ptica (birdwatching), itd. Jako je bitno da turista svojim kretanjem kroz zaštićene oblasti ne naruši prvobitno stanje životne sredine i da za sobom „ne ostavi ništa više od otiska stopala“. Zatim, kupovinom lokalnih proizvoda doprinosimo ekonomskoj dobrobiti lokalne zajednice. Stoga je preporučljivo kupovati suvenire koji su izrađeni od obnovljivog materijala i koji predstavljaju rezultat ručnog rada lokalnog stanovništva. Takođe, od izuzetnog značaja je poštovanje običaja i tradicije lokalnih zajednica i bliže upoznavanje sa istim, jer kako Herman Hese piše „da se ide okolo po stranim zemljama iz dosade i površne radoznalosti, a da nas pritom ne zanima i da nam je strano njihovo unutrašnje biće, nedopustivo je i smešno“.
Dakle, da se vratim na konstatacije sa početka teksta. Upoznajmo se sa prirodnim znamenitostima naše zemlje, cenimo ih i budimo odgovorni uživaoci istih. Na taj način ćemo ličnim primerom dokazati da je i u našoj zemlji „trava već odavno zelena“.
