„Predstaviti prirodu kao turistički resurs možda deluje kao lak zadatak, ali da bih prikazao ovu ‘romantičnu vezu’ biće potrebno mnogo više od jednog članka“, poručuje prof. dr Đorđije Vasiljević, vanredni profesor na Katedri za geoekologiju na Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, autor ovog teksta, u kome je na zanimljiv i dopadljiv način predstavljena istorija putovanja, njeni počeci, kao i dalji razvoj, ali i samo okrnjen vrh ledenog brega problematike međusobnog odnosa čoveka i prirode, o čemu će Đorđije i ubuduće pisati.
Naime, priroda i čovek su oduvek imali veoma prisan, ali i turbulentan odnos. Još u praistoriji čovek se divio prirodi i to više iz nekog strahopoštovanja, jer su postojala verovanja da u dubokim i mračnim šumama postoje stvorenja i pojave kojih se tadašnji čovek bojao, pa i nije bez preke potrebe zalazio duboko u nepoznato. Tako su nastale mnoge priče i predanja o “nečemu neprirodnom što se nalazi u prirodi”, veoma zanimljivo, čak i pomalo kontradiktorno…
Zanimljivo je da su i neke bajke koje se i danas pričaju deci zadržale isti nivo mističnosti prirode, kao na primer priča o Crvenkapi koja je morala da ide kroz, za nju, strašnu šumu do bake, nastala još u XVII veku, ili o Ivici i Marici koji su se takođe izgubili u nepoznatom zelenilu (XIX vek). Iako su ove priče imale sasvim drugu pouku, ipak su nam svima u glavi ostale slike guste i mračne šume pune poznatih i nepoznatih stvorenja. Tek u XIX veku ili možda nešto malo ranije, ako se vežemo za romantizam kao umetnički i intelektualni pravac, čovek se okreće prirodi kao fenomenu kome se divi iz estetskih i ambijentalnih vrednosti, ali i naučnih i ekonomskih (o vrednostima prirode ću pisati u nekom od narednih objava). Da neko ne shvati pogrešno, u svim fazama razvoja ljudskog roda i društva, baš kao i danas, čovek je zavisio od prirode, od vode, vazduha, biljaka i životinja. Međutim, period industrijskih revolucija je definitivno taj kada čovek postaje vladar planete i od koga zavisi budućnost svega ostalog na njoj. Nažalost ili na sreću? Pre će biti ovo prvo, opet nažalost…
Ipak, da se okrenemo malo odnosu prirode i turizma, odnosno samim počecima putovanja…
Prva moderna putovanja se, bar po onome šta su nas učili na fakultetu, vezuju za takozvani Grand Tour. To su bila tradicionalna putovanja kroz Evropu uglavnom u XVIII veku i to za mlade Evropljane više klase. Da ste u to vreme bili plemić, svoje obrazovanje biste završili periodom putovanja po Evropi. S obzirom da su ova putovanja trajala od nekoliko meseci do nekoliko godina, samo su oni koji su raspolagali sa viškom novca i vremena mogli da se upuste u ovakvu avanturu. Ne treba ovde generalizovati stvari, ali uglavnom su putnici bili Britanci, mladi muškarci ili bolje reći, roditelji su slali najstarijeg sina u inostranstvo da bi završio svoje obrazovanje, učio o politici, nauci, kulturi i umetnosti različitih zemalja, ali i pripremio se za, verovatno već isplaniranu, uspešnu karijeru.
Za destinacije oni (to jest ko god da im je planirao putovanje) su birali zemlje koje su i danas popularne za turiste – Italiju, Francusku i Nemačku. Ipak, tada je najpopularnija bila Italija (danas po broju turista treća u Evropi iza Francuske i Španije) i to zbog, očekivano, gradova sa bogatim kulturno-istorijskim nasleđem (Rim, Venecija, Napulj, Firenca, Piza) i lokalitetima koji i danas privlače milione posetilaca.
I tako je počeo turizam. Kao forma putovanja van mesta stalnog boravka.
Ali kakve veze ima sve ovo sa prirodom?
Pa možda i ne bi imalo toliko veze da ti putnici “pioniri” nisu obilazili prirodna područja između pomenutih i mnogih drugih nepomenutih gradova. I ne samo to, oni su se divili lepotama prirodnih predela i beležili trenutke, bilo u vidu teksta (dnevnici i pisma koji su kasnije postali putopisi, pa čak i neka vrsta vodiča) ili crteža i slika. Svako od tadašnjih putnika je bio veoma obrazovan i pažljivo zapisivao svakodnevne događaje. U tim putopisima često su opisivane prirodne lepote kao čarobne i prelepe. Čak su ti rukopisi često imali i neku dozu naučnog karaktera, jer su putnici zapisivali svoja zapažanja vezana za atraktivan reljef i druge neobične prirodne pojave (recimo erupcija Vezuva), kao i biljni i životinjski svet.
Ako ovde pričamo o Britancima kao najbogatijim i najčešćim putnicima, onda je itinerer tih putovanja bio prilično uniforman. Prelazili su Lamanš i ulazili u Francusku, malo zalazili i u Nemačku, pa preko Švajcarske, gde su prelazili Alpe, stizali u Italiju. Prirodni predeli koje su obilazili i prolazili našli su svoje mesto u njihovim putopisima i ilustracijama, pa može da se kaže da su prvi turisti, možda nenamerno, bili neka vrsta ekoturista. Putovali su u malim grupama, učili i izučavali prirodne pojave i nisu narušavali svoje okruženje, odnosno kako se to danas stručno kaže, poštovali su održivost životne sredine.
Posebno im je bio zanimljiv, ali i izazovan i težak, prelazak preko Alpa, kada su iz Francuske ulazili u Švajcarsku. Alpske pejzaže su opisivali kao “divlje haotične” i “užasno lepe”. Na njihovu žalost, oni su bili prinuđeni da ne zaobilaze Alpe već prelaze preko njih, što je zahtevalo demontažu kočije i većeg prtljaga. Zanimljivo, mada nikako nije osobina današnjeg ekoturiste ili nekog ko uživa u prirodi, da ukoliko je tada putnik bio dovoljno bogat, preko teškog terena i nagiba su ih prenosile sluge.
I ostale destinacije su bile podjednako atraktivne sa prirodnim pejzažima i pojavama, a posebno su pisali o onim kojima su se divili u Italiji. Putovali su od Venecije prema Firenci, gde su se divili predelima Toskane, sve do Rima i Rimske kampanje. Rimska kampanja, nisko područje u okolini Rima, bilo je posebno primamljivo za umetnike tog perioda, koji su samostalno ili kao nečija pratnja, putovali Italijom.
Zanimljivo je da je čak i čuveni nemački pisac Johan Volfgang Gete (1749-1832) proveo jedno vreme na Grand Turu, što je ovekovečeno i slikom njegovog prijatelja, nemačkog slikara, Johana Tišbajna (1751-1829) pod nazivom “Gete u Rimskoj kampanji” iz 1787. godine.
U okolini Rima je bila atraktivna još jedna prirodna destinacija – Marmore vodopadi. To su veštački vodopadi koje su stvorili stari Rimljani i sa ukupnom visinom od 165 metara predstavlja najviši vodopad koji je stvorio čovek. Ovi vodopadi datiraju još iz III veka pre nove ere i bili su dobro poznati u XVIII veku i pružali su popularnu temu pejzažnim umetnicima. Iako su nastali radom čoveka i za potrebe navodnjavanja, slike i crteži nastali na ovom lokalitetu su spektakularni i ne zaostaju za onim koje je stvorila “majka priroda”.
Poslednja destinacija u Italiji, ali i na Grand Turu bio je Napulj, sa već pomenutim Vezuvom i Pompejom. Za putnike iz XVIII veka, Napulj je bio mitsko mesto i egzotična destinacija u kome dominira moćno prisustvo vulkana i vulkanskog pejzaža, sa vrelim izvorima i tufom (tamnosiva rastresita masa, poput pepela), gde su pravili skice, sakupljali stene, školjke i antičke fragmente pronađene na putu toka izlivene lave.
Već sredinom XIX veka, industrijskom revolucijom, a naročito kada je napredovala proizvodnja parobroda, putnici su uglavnom putovali rekama. Tada je njihov pejzaž i ugao posmatranja prirode malo promenjen, ali i dalje veoma atraktivan. I ova putovanja se najpre vezuju za Veliku Britaniju, posebno jer je to prva evropska zemlja koja je promovisala slobodno vreme za stanovništvo, što se u početku odnosilo na ekonomsku oligarhiju, vlasnike fabrika i trgovce, koji su u to vreme činili novu srednju klasu.
Nakon toga, počelo je “zlatno doba” turizma gde razvojem drumskog, vodenog i železničkog saobraćaja, sve manjim cenama putovanja i smeštaja, individualnog korišćenja slobodnog vremena, dolazi do razvoja masovnog turizma. Nažalost, turizam je totalno pauzirao u prvoj polovini XX veka zbog dva svetska rata, ali se brzo oporavio i progresivno nastavio da se razvija 1960-ih godina.
Masovni turizam ima veoma malo povezanosti sa turizmom zasnovanim na prirodnim dobrima (eng. “Nature-based tourism”) od kojih je najpoznatiji oblik ekoturizam. Međutim, vrlo brzo, rastuća zabrinutost za životnu sredinu, zajedno sa rastućim nezadovoljstvom masovnim i brojnim ekološkim pokretima 1970-ih i 1980-ih godina, dovela je do povećane potražnje za jedinstvenim iskustvima u atraktivnom prirodnom okruženju, malim grupama putnika i edukativnom sadržaju. U isto vreme, manje razvijene zemlje počele su da shvataju da turizam zasnovan na prirodi nudi način zarade od inostranih posetilaca i pruža manje destruktivno korišćenje i eksploataciju prirodnih resursa, kao što je ekstenzivno šumarstvo i poljoprivreda.
I tako je nastao turizam zasnovan na prirodnim dobrima. Danas postoje mnogi oblici zasnovani na ovom resursu: ekoturizam, avanturistički turizam, održivi turizam, geoturizam, posmatranje ptica, ali o tome neki drugi put…
Ono što moram da naglasim za kraj ovog dela je da je neophodno da razmišljamo kao da smo mi svi deo prirode (što i jesmo), a ne njeni gospodari, te moramo da naučimo da živimo u sinergiji sa njom. Ovo možemo da uradimo kroz razna održiva i eko-turistička kretanja, gde ćemo učiti o prirodi i njenim vrednostima i ujedno je štititi i očuvati za buduće generacije.
I za kraj još nešto: mora uvek da nam bude na pameti da mi bez prirode ne možemo, a ona bez nas može, i te kako može…
Autor teksta: Prof. dr Đorđije Vasiljević, vanredni profesor na Katedri za geoekologiju, Departman za geografiju, turizam i hotelijerstvo Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu
