Tri zadatka tech industrije na putu ka suštinskoj održivosti
Savremeni biznisi suočavaju se sa dilemom. Da bi osigurale sopstvenu poslovnu održivost i konkurentnost, kompanije i organizacije iz svih sektora su u misiji digitalne transformacije – postaju pioniri novih poslovnih modela, idu u korak sa novim trendovima i prelaze na revolucionarne tehnologije, kao što su blockchain, virtuelna realnost, edge computing, mašinsko učenje i veštačka inteligencija. Međutim, sve veće oslanjanje na računarski intenzivne tehnologije predstavlja prepreku na ispunjenju drugog važnog korporativnog cilja – smanjenja njihovog karbonskog otiska.
Iako su tačni brojevi još uvek predmet razgovora, smatra se da su data centri koji pokreću globalne kompanije značajni potrošači električne energije na svetskom nivou i da je njihov doprinos emisiji ugljenika u vazduhu jednak onom koji dolazi od avio-industrije. Dodatno, predviđa se da će do 2025. godine emisije iz ovog izvora biti udvostručene.
Rastući pritisak za smanjenje karbonskog otiska
Kompanije se suočavaju sa sve većim pritiskom, iz različitih izvora, da dekarbonizuju svoje poslovne operacije. Nedavne ekološke katastrofe, poput toplotnih talasa, poplava, šumskih požara i uragana, podstakli su potrošače da ozbiljno shvate klimatsku krizu. Ljudi su razvili svest da i naše online navike imaju cenu koju plaća planeta. Jedan od primera – globalna kolektivna ljubav prema Netflixu dovoljna je da godinu dana napaja električnom energijom 40.000 prosečnih američkih domaćinstava. Ovakva saznanja navode potrošače da pozivaju kompanije na odgovornost u pogledu uticaja njihovog poslovanja na životnu sredinu.
Investitori, podstaknuti rastućim brojem dokaza o povezanosti između pitanja zaštite životne sredine, društvene odgovornosti i korporativnog upravljanja (Environment, Social, Governance – ESG) sa jedne strane i operativne otpornosti i poslovnog uspeha sa druge, sve više se oslanjaju na ESG signale pri donošenju odluka o ulaganjima. Dodatno, i kompanije sve češće i sve više vezuju plate i kompenzacije izvršnih direktora za metrike koje se odnose na održivost.
Ovi procesi odvijaju se paralelno sa usvajanjem sve strožih propisa. Broj zemalja koje donose zakone o nultim neto emisijama ugljenika do 2050. godine, ili ranije, stalno raste. Ambiciozni evropski Green Deal, koji je predložila Evropska komisija, predlaže da svih 27 država članica postanu karbonski neutralne do 2050. godine.
Kao i ciljevi postavljeni Pariskim klimatskim sporazumom COP21, postizanje ovih ciljeva zahteva višestruki pristup dekarbonizaciji. Neophodan je doprinos svih industrija, a to uključuje i IT. Tehnološke kompanije imaju odgovornost da pomognu klijentima da dekarbonizuju svoje rastuće digitalne operacije i postignu sopstvene ciljeve održivosti.
Sa svim ovim u vidu, kao tri ključne oblasti u kojima bi IT kompanije trebalo da daju poseban doprinos, izdvajaju se:
- Unutrašnja održivost od starta
Od energetski efikasnog kodiranja pa nadalje, održivost bi trebalo da bude ugrađena karakteristika svih novih proizvoda i rešenja. Usvajanje pristupa „unutrašnje održivosti“ dizajnu i razvoju obezbediće da potrošnja energije, emisija ugljenika, elektronski otpad, upotreba vode i širi uticaj na životnu sredinu za svaki proizvod i uslugu, kroz ceo njihov životni ciklus, uvek budu uzeti u obzir.
Činjenica je da je lakše graditi održiviji ekosistem od samog starta, nego da se ovim pitanjima bavi u kasnijim fazama. Bitkoin, na primer, nikada neće moći da smanji karbonsku intenzivnost u kripto rudarstvu, jer je to neodvojivi deo sistema. Tim Berners Lee, koji se smatra pronalazačem World Wide Web-a, opisao je rudarenje bitkoina kao „jedan od suštinski najbesmislenijih načina korišćenja energije”.
Drugi primer su mašinsko učenje i veštačka inteligencija koji su veliki potrošači računarske snage. Dok se tehnološka industrija kolektivno kreće putem ka super-pametnim algoritmima, neophodno je da razmišljamo inteligentno i da osiguramo da budemo koliko god je to moguće energetski efikasni. To uključuje i način na koji se algoritmi primenjuju, kao i povezani hardver i softver.
- Insistiranje na održivosti kroz ceo lanac snabdevanja
Svaka kompanija je istovremeno i proizvođač proizvoda ili usluga i potrošač tuđih dobara i rešenja. To znači da svaka tehnološka kompanija ima mogućnost da izazove pozitivnu lančanu reakciju održivosti u lancu snabdevanja, a samim tim i da pomogne kupcima da smanje svoje karbonske otiske.
Na primer, neke tehnološke kompanije usvajaju metode „odgovorne nabavke”, zahtevajući održivost od svojih dobavljača. Ugrađivanjem ovih zahteva u ugovore, održivost se kaskadno penje kroz lanac snabdevanja. Slično tome, ako kompanije ugrađuju održivost u sopstvene proizvode i usluge i zahtevaju održivost od partnera koji prodaju njihove proizvode, proizvodi se isti efekat i u drugom smeru.
Primer za to je nedavno istraživanje Grupe 451. Pokazalo se da kompanije i organizacije žele da im njihovi cloud provajderi pruže ugovorne obaveze u pogledu efikasnosti i održivosti. Drugim rečima, kompanije žele dobavljače tehnologije koji mogu da dokažu da smanjuju svoj uticaj na životnu sredinu, što im zauzvrat pomaže da svoj lanac snabdevanja učine “zelenijim” i da ispune sopstvene ciljeve održivosti.
To je snažan motiv za tehnološke kompanije da na svom putu ka većoj održivosti nabavljaju robu i usluge samo od onih koji se i sami zalažu za odgovornost u očuvanju životne sredine. Cilj kojem se teži je karbonski neutralan lanac snabdevanja.
- Ugrađivanje održivosti u poslovne operacije
Da bismo smanjili karbonski otisak tehnološke industrije, svi moramo da odigramo svoju ulogu u izgradnji održivosti životne sredine u našim globalnim poslovnim praksama i operacijama. Za mnoge IT kompanije, cilj je da odvoje, odnosno “razvežu” poslovni rast od emisije ugljenika i potrošnje resursa. Ovo počinje razumevanjem, praćenjem i klasifikacijom emisija ugljenika unutar organizacija i kompanija.
Emisije prvog ranga su rezultat resursa koji su u vlasništvu i pod kontrolom kompanije, kao što su izvori grejanja ili vozila. Drugi rang predstavljaju emisije koje kompanije indirektno proizvode, uglavnom kada se električna energija koju kupuju proizvodi isključivo za njih. Treći rang, obično i najveći i najteži za rešavanje, vraća nas nazad na lanac snabdevanja. Ove emisije su one za koje je organizacija ili kompanija indirektno odgovorna – od kupovine proizvoda od dobavljača, do njihovih proizvoda kada ih kupci koriste.
Kompanije, razumljivo, najbrže napreduju ka smanjenju prvog i drugog ranga, koji su pod njihovom kontrolom, npr. prelaskom na obnovljivu energiju ili električna vozila. Kada je reč o rešavanju emisija iz trećeg ranga, imaju manje kontrole, pa je samim tim i rešavanje ovog izazova teže. U ovom aspektu, odgovornost pada na ljude na najvišim izvršnim pozicijama.
Uprkos zabrinutosti za klimatska dešavanja, prelazak na digitalno poslovanje je nezaustavljiv. Tehnološke kompanije zato moraju da budu predvodnice na putu smanjenja uticaja IT-a na životnu sredinu. Moramo sebi da postavimo ambiciozne ciljeve. Moramo da budemo transparentniji, više da sarađujemo i više da se uključujemo u razgovor sa našim partnerima i širim zajednicama. Ako svi budemo igrali svoju ulogu, kompanije i društvo će nastaviti da ubiraju plodove digitalnih rešenja, istovremeno podržavajući borbu protiv planetarnog zagrevanja.
Joe Bagley, CTO, EMEA, VMware
