Jedan drugačiji pogled na putovanja koja uključuju u sebe i duhovnu komponentu, njihov značaj u različitim religijama, koji su najčešći motivi za putovanja tog tipa, u čemu je njihov istinski smisao… Sve to nam na jedan pitak i interesantan način objašnjava teolog Marko Radaković.
Piše: Marko Radaković
Turizam koji je podstaknut verskim i duhovnim razlozima nije novina. Čini se da su hodočašća prisutna u ljudskom rodu koliko i religija, i usko su povezana sa njom. Kroz putovanja upoznajemo lepotu Božije tvorevine, očvršćujemo ljubav sa saputnicima, stičemo prijatelje, upoznajemo drugačije kulture…
Foto: Peggychoucair, Pixabay
Znatan deo Biblije opisuje putovanja. U Starom Zavetu Bog sklapa savez sa jevrejskim narodom upravo kroz poziv Avramu da sa porodicom pođe na putovanje (Postanje 12, 2). Već u samom činu poverenja prema Bogu i odvažnosti da pođe na put u doba kada je to bilo neizvesno i opasno, ukazuje se na Avramovu veru. Potom će Jahve i izbaviti jevrejski narod od egipatskog ropstva, čudesno im usmeravajući put (Izlazak 13, 21-23), ali ih i zbog njihovih grehova prepustiti predugačkom putovanju.
Kroz ove, ali i buduće događaje, vidimo da je putovanje u biblijskom kontekstu – metafora za život sâm. Kroz život, kao i kroz svako putovanje, vernici se pouzdaju u Boga i prepuštaju se Njegovim smernicama, trudeći se da ostanu na pravom putu. Mnogi psalmi pisani su kao molitve tokom progonâ i opasnih putovanjâ koje je imao car David, tada vojskovođa. „Kad hodam i kad se odmaram, ti si oko mene, i sve puteve moje vidiš.“ (Ps. 139, 3)
Foto: doungtepro, Pixabay
U Novom Zavetu, veći deo opisanog Hristovog života su putovanja od jedne oblasti do druge, od grada do sela, od reke do góre i natrag. Čini se da za vreme svoje trogodišnje misije nije dugo ostajao ni na jednom mestu. I On Sâm je bio hodočasnik, te je kao Jevrej, u skladu sa verskom praksom, dolazio u Jerusalim na velike praznike. Najpoznatije je Njegovo poslednje hodočašće, kada je u sveti grad ušao na magarcu, a hrišćani ovaj završetak putovanja proslavljaju kao praznik Cveti. Hristos je za Sebe rekao da je Put, i zapovedio je učenicima da putuju po celom svetu i propovedaju jevanđelje (Marko 16, 15). Novozavetna knjiga Dela apostolska napisana je kao putopisna avantura, gde protagonisti, apostoli, obilaze gradove u Judeji i Grčkoj, Makedoniji i Siriji, obilaze Kipar, Efes, Antiohiju, Rim i tako dalje. Pri tom nam se prikazuju kulturne, religijske, političke i geografske osobenosti tih krajeva.
I danas Jevreji imaju praznike koji se vezuju za hodočašće: Pashu, Praznik senica i Pedesetnicu, i tada dolaze u Jerusalim, Davidov grad. Hrišćani različitih konfesija dolaze u isti ovaj grad, poštujući i Davidov istorijski značaj, ali pre toga u Jerusalimu vide mesto Hristovog delanja, stradanja i vaskrsenja. Muslimanima je Jerusalim treće najvažnije mesto hodočašća, naročito džamija Al Aksa.
Foto: Ri_Ya, Pixabay
Hrišćani danas, zavisno od veroispovesti, osim u Jerusalim putuju u mnoga druga sveta mesta. Putuju da bi projavili svoju ljubav ili zahvalnost prema Bogu ili svetitelju, nekada i jer nakon molitve i bogosluženja očekuju pomoć, ozdravljenje ili, skoro kao i u slučaju svakog drugog putovanja, duhovno okrepljenje i lepo iskustvo. Među pravoslavnima u Srbiji najposećeniji su manastiri Tumane, Studenica, Manasija, Mileševa, manastiri Fruške gore i Ovčarsko-kablarske klisure, te manastiri i svetinje na Kosovu i Metohiji. Što se tiče hodočašća van Srbije, odrednice su Ostrog, Ohrid, Sveta gora (za muškarce) i Egina u Grčkoj, manastir Jaši u Rumuniji, itd. Pripadnici katoličke crkve hodočaste u Lurd i Rim.
Foto: Petar Teodosiev, Pixabay
Za muslimane je hadžiluk jedan od pet stubova islama i povezan je sa različitim obredima. Vrhunac njihovog hadža je na brdu Arafat, 20 kilometara od Meke u Saudijskoj Arabiji, uoči Kurban Bajrama. Većina tada i ode iz Meke u Medinu, da poseti grobnicu proroka Muhameda. U Meki je i Velika Džamija koja okružuje kabu (ili ćabu). Ova svetinja je pravac u kojem se okreću svi muslimani pri molitvi i glavno mesto njihovog hodočašća.
Foto: Konevi, Pixabay
Koliko je putovanje kao projava vere važna za muslimane vidimo i po tome što godine računaju upravo od jednog značajnog putovanja: od prelaska proroka Muhameda iz Meke u Medinu. Ovaj se događaj zove hidžra, te ono što je hrišćanima bila 622. godina, muslimanima postaje početak računanja vremena.
U budizmu se mesta hodočašća vezuju za značajne momente u životu Bude, osnivača ove velike religije, od kojih je najposećeniji hram u Bod Gaji, Indija. Budisti rado putuju i na verske festivale, ali i planine koje smatraju svetinjama, a na kojima su hramovi. Hodočašće na ostrvo Šikoku, u Japanu, uključuje obilazak čak 88 hramova koji se protežu na preko hiljadu kilometara. U hinduizmu je poznato praznovanje festivala Kumb Mela, a vezuje se za svete reke u Indiji, koje tada posete stotine miliona posetilaca.
Foto: Jeevan Singla, Pixabay
Danas su hodočašća veoma olakšana modernim prevoznim sredstvima, lako dostupnim organizacijama koje često ne iziskuju ni velike materijalne izdatke. Zbog ovoga se mogu čuti i zamerke da nešto što je ranije bio plod iskrene vere, velikog truda i iskrenog podviga, danas postaje još jedna projava konzumerizma i razonode. Teško je, skoro nemoguće, baviti se motivima i plodovima obilaženja mestâ koje se smatraju svetinjama, niti tvrditi koje je mišljenje ispravno ili pogrešno. Mnogi obilaze svetilišta i zbog njihovog kulturnog i istorijskog značaja, kao i zbog bogaćenja ličnog iskustva. Tada se, međutim, ne može govoriti o tim putovanjima kao hodočašćima, budući da su ona uvek verskog karaktera.
Koji god bili naši motivi za obilaženje značajnih religijskih i duhovnih odredištâ, vidimo da je putovanje duboko ukorenjeno u ljudski duh kao potreba za promenom, napretkom, novim iskustvom, upoznavanjem života i sebe, a mnogima i kao način za upoznavanje sa božanskim.
Naslovna foto: Gidon Pico, Pixabay